Kada se izborite sa anksioznošću, nije vam potrebno da ojačate psihu jer je ona dovoljno jaka. Anksioznost je posledica psihe koja je pala i uvaljala se u mulj. Ta psiha nije bila svesna, malo se pokvarila. Nakon anksioznosti ona se skroz vraća u normalu i tada nemate iracionalni strah. Ispravili ste greške u obrascima ponašanja koje ste stekli i od kojih ste napravili uverenja. Dakle, kada prođe anksioznost, više nema straha od anksioznosti.
Ne primetite kada se dogodio taj momenat. Ono što prvo primetite je da radite sve što niste mogli da radite. Anksioznost vam više nije strašna i ne možete da se setite tog haosa koji zapravo nije ni postojao. Postojali su samo panika i katastrofiziranje. Više se ne sećamo tako jasno, znamo samo da je bilo strašno, ali ne možemo ponovo oživeti tu emociju. Kada prođe anksioznost, sa njom prolazi panika šta će biti u budućnosti i hoće li biti strašno. Isto tako, kada prođe anksioznost, to ne znači da nećete osetiti strah i napetost. Razlika je u tome što neće biti panike oko toga, to je suština. Napravimo od muve slona i plašimo ga se. Sva ta panika je neiskustvo, neznanje i nesvesnost. Kada naučimo da prihvatimo strah, anksioznost dobija vid iskustva. Iskustvo je znanje i učenje nečega.
Ono što vas sigurno čeka nakon anksioznosti je hrabrost. Ispunjeni ste i više ne brinete o glupostima. Okrećete se aktivnom životu, porodici, prijateljima, hobijima, interesovanjima, obrazovanju, ljubavi… Shvatate da je to život, a sve ono čime smo se ranije bavili bio je beg od života.
Nakon anksioznosti nemate potrebe da se plašite hoće li se vratiti. Više je se ne možete uplašiti jer znate kako ste izašli iz nje. Svaki čovek ima jedninstven način i niko nije isti. Svi mi imamo slične simptome, ali svako od nas ima svoj lek. Zajedničko svim lekovima je upornost i odgovor na rečenicu da ne možete to – možete!
Moj način je bio da stvorim svoje male rituale koji će me držati kada kažem da ne mogu. Napravio sam sebi organizaciju šta treba da uradim: pravilna ishrana, buđenje na vreme, obavljanje dužnosti i odgovornosti od kojih sam bežao, fizička aktivnost i još mnogo stvari koje je trebalo da uradim u svakom danu, a ranije sam izbegavao. Bilo je momenata kada sam plakao jer ne mogu, ali sam nastavljao. Udarao sam u zid, padao, odustajao, ali ne kao anksiozan da ne ustanem naredna tri meseca, nego već od sutra ponovo krećem. Ta granica je pukla, probio sam tu zrelost u svojim postupcima i načinu razmišljanja dok nisam sebi rekao da mogu sve. Mogu da prihvatim i sagledam strah, da ne paničim, da ne katastrofiziram, bez obzira na to šta me pere. Kako sam nastavljao tim putem, od muke, to je puklo i samo sam sebe video van. Gle, ja više nisam anksiozan! Shvatio sam da nema više mame koja će biti pomoć.
Sami ste odgovorni za svoj život i to je lepota života. Kada osetite da ste odgovorni, raste vam samopouzdanje jer počinjete da budete dosledni dogovora sa samim sobom. To je kraj anksioznosti, ne plašimo se više straha. Kada završite sa anksioznošću, znaćete da se više nikada nećete plašiti nijednog osećaja. Nema više razmaženosti. Znaćete da je ta priča završena.
