NEMA ANKSIOZNOSTI U IRAKU

Kojeg god čoveka da vidite u Iraku, on ima porodicu, ili prvobitnu ili onu koju je stvorio. Veoma malo imaju slobodnog vremena, da sednu i razmišljaju. Stalno je neka akcija, jer svi imaju veliki broj dece. S tim u vezi je ona poslovica da je dokoni um đavolje igralište. Svi jure i rade nešto, obavljaju za svoje porodice, mnogo su angažovani. Ljubav im je na prvom mestu i sve daju za nju. Takođe, ono što im je najvažnije su poštovanje, razumevanje, dobro slaganje među ljudima. I kod njih postoje momenti kada se nekome nešto ne radi, ali ne dozvoljavaju tom osećaju da im pokvari ono kako su vaspitani, da poštuju starije. Sve je poređano po hijerarhiji, niko nema problem sa tim da stariji mora biti uslužen od strane mlađeg.

Žena je glavna u kući, ona bez ustručavanja može da naredi mužu da, na primer, ispegla veš. Muškarac u kući nije šef i on će poslušati njeno naređenje. Isto tako, žena se ne pita za stvari koje su van kuće – školovanje dece, posao, odluke muškarca… Ona ga mora poštovati u tom smislu. Svako zna koju ulogu ima. Žena mužu sme reći da je glup, ali isključivo ako se radi o nečemu vezanom za kuću.

Kada živite u takvom okruženju gde postoji velika doza poštovanja i kada vam neko kaže da nešto uradite, vi nećete reći da ne možete jer ste anksiozni. Čak i da je neko osetio anksioznost, vrlo brzo je pregazio uz pomoć porodice. Koliko god da se neko oseća loše i ne može da uradi nešto što mu je rečeno, on mora to da uradi. Nemaju prostora za razmišljanje. Svi se bave nečim, svako pomaže nekome nešto. Isto tako, svako ima najviše po jednog prijatelja. Porodica im je sve. Kada sve ovo sagledamo, dolazimo do zaključka da je nama mnogo toga dozvoljeno, razmaženi smo i imamo mnogo prostora da kažemo ,,ne’’ autoritetu. Primećujem da poštovanje ne da osobi da se oseća loše. Još jedna jako bitna stvar je da je obraz veći od straha.

Na ulicama, na svakih 50 do 100 metara postoje različiti znakovi na kojima piše ,,Vrati se sebi, Bog je u tebi’’, ,,Bog te čuva’’, ,,Budi dobar’’, ,,Budi pošten’’ itd. Kako koračaš, ispira ti se mozak parolama da si dobar i ti jednostavno moraš da postaneš takav. Džamija je mnogo i kada krene poziv na molitvu, svi prostiru svoj ćilim gde god da se nalaze u tom trenutku i počinju da se mole. Ako ste se zadesili na šišanju, frizer vas ostavlja na pola jer mu je važniji taj osećaj i služenje Bogu. To se dešava pet puta dnevno po pet minuta i može se uporediti sa meditacijom, pri čemu se čovek vraća sebi.

Alkohol i droga ne postoje. Kada hodam ulicom i spomenem alkohol, brat me ućutkuje jer se o tome ne govori. Toliko čisto ljudi žive sa svojom unutrašnjosti, da ako ne živiš tako, nešto sa tobom nije u redu. Verovatno ima izroda, kao i svuda, ali većina živi u sadašnjosti. Smeju se momentima koji nisu smešni zato što se bave svim i svačim, svi žele da uče i napreduju. To su stvari koje ih razlikuju od nas i čine da se osećaju mnogo bolje. Njihov vođa je Bog, odnosno vera. Ona je toliko jaka da nemam objašnjenje za to.

Postoje dani kada se daruje, to se dešava svakog petka. Ko god da ti traži novac, ti ćeš mu dati koliko možeš. Onome ko nema da jede ćeš nešto napraviti ili kupiti. Postoje ulice prepune ljudi koji kuvaju, gde dolaze siromašni i uzimaju hranu. Ovaj narod je velikodušan i srdačan, usađeno im je da kažu kako se osećaju i šta misle. Puštaju decu da vrište. Prisustvovao sam situaciji kada je dete razbilo glavu, a roditelji ništa ne rade. Čekaju da se dete podigne i tada mu aplaudiraju. Uče ga tako da život nije cveće i da možeš pasti, ali ćeš sam ustati i tada ćeš dobiti pohvalu. Niko ne izrasta u mekanu osobu, jer je ponos veći od straha.

U Bagdadu sam se osećao veoma sigurno. Trenutna situacija je bolja nego ikada u poslednjih 40 godina. Po prvi put se osećaju slobodno. Osećao sam se bezbedno jer sam verovao da je svaki čovek tamo srdačan i dobar. Mnogo puta se desilo da nisu hteli da mi uzmu novac jer sam stranac, hteli su da se osećam dobrodošlim. Sve što misle, reći će i neće skrivati. Neće imati tajnu zbog koje bih morao da razmišljam šta mi misle. Kada im nešto smeta, kažu.  Na primer, ako sedim prekrštenih nogu, meni će otac reći da ne smem sedeti tako jer je to nepoštovanje familije. Da sam u Bagdadu rastao i prihvatio sve ovo, bio bih čist. Možda je za nekoga ovo ekstremno, ali oni su ovde izuzetno čvrsti i slobodni. Nikada se niko ne oseća usamljeno jer je uvek neko tu.