Poenta je u tome da svaki put ustanete. Koliko puta ste pali, a niste ustali nego ste rekli ,,Neću to više“? Koliko puta ste pali, a rekli ste ,,Ne smem to više“? Zašto ste krenuli ako nećete? Zašto ste krenuli ako ste promenili mišljenje? Zato što je u podlozi strah. Kada puno stvari odbacite od onoga što ste želeli i vratite se na liniju manjeg otpora, tada počinjete da nestajete.
Svaki put kada nešto želite i padnete, odnosno odustanete od toga, počnete da tražite novi način i samo udarate glavom u zid, što je normalno. Ako ne udarate glavom u zid, nećete probiti taj zid. Ako udarate deset ili dvadeset puta, zid će se oljuštiti, ako ništa drugo. To je već neka promena. Nastavljate da udarate i sada je već lakše jer nema tog prvog sloja betona. Nailazite na stare cigle koje su možda tvrđe, ali ste već pola puta prošli. Ako nastavite, u jednom trenutku ćete izbiti jednu ciglu, a tada ćete opet pasti i zapitati se kakvo vam je čelo, u čvorugama. Glava vas boli, ne možete više, ali to je poslednji pad. Malo odmorite pa ustanite i ponovo udarajte glavu u zid. Izbićete drugu ciglu, pa treću i napravićete prolaz da izađete iz onoga što vam ne prija. Ne biste ni krenuli da niste hteli da pokušate.
U svemu postoje padovi i svaki od njih je dobar. Možda ćemo videti kako ne treba da nastavimo. Možda ne treba da lupamo glavom ravno, nego jednom stranom glave, pa zatim drugom. 90% ljudi posle pada odustaje i menja politiku u svojoj glavi. Odjednom ga to više ne zanima, stvara uverenje da to ne želi i ne može, nije dovoljno jak itd. To su izgovori. Želja je ta zbog koje ćete nastaviti dalje. Ne zna želja šta je nemoguće. Ona vas tera da grebete i pokušavate dalje.
Imao sam periode kada sam padao i ostajao dole veoma dugo, smatrao sam da sam niko i ništa, ubeđen da ne mogu ja to. Smatrao sam da sam nesposoban da promenim situaciju. Pao sam mnogo puta. U početku sam se mučno dizao i jedva kretao dalje. Vremenom sam naučio da se dižem na silu, a tada dizanje postaje automatizacija. Danas, kada padnem, ustajem za najviše dan ili dva. Tada puštam sve, znam da sam pao, ali neću dozvoliti da me to drži mesec dana, pola godine ili godinu. Ustaću, videću zbog čega sam pao i nastaviću istim tempom. Jedna od najvažnijih lekcija koju sam shvatio i dobro učvrstio je sledeća: Kada naiđem na težak period ili padnem, sklopim ruke i zatražim bogu da malo pojača probleme i izazove na koje sam naišao. Ovo je mnogo dobro želeti više lošeg i neprijatnog jer tada u dubini upravlja moja želja da prerastem situaciju umesto da pobegnem i sakrijem se kao što sam ranije radio.
Počeli ste, recimo, da učite neki program na kompjuteru. Bićete ponosni na ono što ste napravili prvog dana, ali ako nastavite da radite u tom programu, nakon godinu dana ćete se smejati tom prvom proizvodu. Nakon pet godina ćete postati ekspert. Prema tome, ako udaramo glavom i kada nam ne ide, u jednom trenutku ćemo početi da stvaramo remek-delo. Ubrzo ćemo primetiti da smo počeli da verujemo u to što radimo. Ako dozvolite sebi pad i ustajanje, razumećete život. Ako se ograničite da nećete više raditi to na čemu ste pali, vi lišavate sebe života.
Čovek ceni sebe kada ulaže napor u ono što radi. Ako nacrtate Čiča Glišu za deset sekundi i pejzaž za koji vam treba dvadeset dana, koji crtež će vam biti draži? Čiča Glišu odbacujete jer niste uložili mnogo truda. Isto je i sa vama, ako ponovo ustanete, i ponovo, i ponovo, dobijete samopoštovanje, voljenje sebe i cenjenje sebe. Pomučiš se malo, nastaviš dalje i tim trudom počinješ da veruješ u sebe. Stvaraš trajno samopouzdanje.
Skočite ovog trenutka na noge lagane i počnite ponovo ako ste pali. Jednog trenutka ćete probiti taj zid! Jako se zaletite glavom i tresnite, neka boli glava! Opet padnite, pa udarite drugom stranom, odnosno nađite novi način i novi ugao gledanja na izlazak iz pada.
