ZBUNJEN SAM

Najodvratniji je onaj osećaj kada krene da se razvija početak anksioznosti u danu. Pokušavamo da kontrolišemo jednu, drugu, treću situaciju, petu, desetu, pa se sve ubrzava, sve leti, a onda dolazite do osećaja koji ne možete opisati nikako. Taj osećaj je napetost, zabrinutost, onesposobljenost, zamagljenost… Čudo jedno. Nemate predstavu šta se dešava. ,,Jao, ne opet!“ ,,Šta će sada?“ Pokušavajući da otklonimo ovaj osećaj, mi zalazimo sve dublje ali se ništa ne dešava. Produbljujemo ga jer imamo potrebu da kontrolišemo situaciju. Sve tako funkcioniše do trenutka koji nazivamo zbunjenost.

Ne znam da li ste ikada pomislili da je zbunjenost zapravo korist. Loša moć je koristiti zbunjenost, ona pokušava da nas onesposobi da vidimo svoj pravac. Čak i kada imamo pravac pa nas uhvati zbunjenost, mi ga gubimo i povlačimo se od onoga ka čemu smo išli. Kada smo zbunjeni, prvenstveno dobijamo pažnju tako što će nas naše okruženje (porodica, partner, prijatelji) posmatrati. Njima je žao što nam se to dešava, a zapravo samim posmatranjem im postajemo predmet pažnje. Nesvesno svojom energijom kreću ka nama. Pomisliće ,,Jao, nije mu lako, jao baš mu je teško, šta je to sa njim“ itd. Zbunjenost je pogrešno interpretirana potreba da zadobijemo ljubav. Primećujemo da im je žao nas i ne želimo da budemo žrtve, da nas iko doživi kao slabe i da jadikuje nad nama. Ali kada dobijemo ovaj vid pažnje, mi se osećamo bespomoćno i slabo. To nas boli, tužni smo, mislimo da je život surov i jadan. Zapravo smo sami svojom zbunjenošću zatražili pažnju.

Neki ljudi jednostavno ne znaju za drugi način privlačenja ljubavi osim da budu u ulozi žrtve. Ako se osećate zbunjeno, znajte da ste tada zasigurno u poziciji žrtve. To je odvratan osećaj koji vas crpi jer ne možete da se iskobeljate i sami sebi postajete jadni. Ako dugo budemo žrtve, postaćemo mučenici. Sigurno znate nekog mučenika koji stalno prolazi kroz neke probleme i kome je život težak. Obično takvi kažu: ,,Eto vidiš šta ja sve prolazim, a ipak idem kroz život“, što bi u prevodu značilo ,,Daj mi ljubav“. U toj poziciji počinjemo da tražimo savete, ali tačno znamo ko nas neće razumeti i koga je glupo da pitamo. Kada naiđemo na onoga za koga smatramo da će nas razumeti, počnemo svakodnevno da ga ispitujemo, tražeći na taj način spas.

To je veoma lukavo i manipulativno. Kada od drugoga tražimo savet, zapravo ne želimo da preuzmemo odgovornost jer bismo mogli da se zajebemo i dobijemo krivicu. Stalno traženje saveta je potreba da ostanemo dete i da ne sazrimo. Izbegavamo odrastanje. Najviše bismo voleli da nas spasi mama ili tata, koji možda nisu bili tu za nas, odnosno za to dete koje je pogrešno interpretiralo način na koji su roditelji postupali sa njim. Ono je želelo razumevanje i prihvatanje, a dobijalo je čokoladu dok je mama morala da radi kako bi ga nahranila.

Kada smo zbunjeni, posežemo za lošim navikama. Zbunjenost je dozvola koju dajemo sami sebi da odemo u loše navike. Daj da žderem, da se napušim cigara, mrzovoljan sam… Zbunjenošću opravdavamo sebe što nešto ne radimo. Zapravo, zbunjenost stvaramo da ne bismo odrasli i otišli u odgovornost. Kakav je trip ta zbunjenost! Bežimo, gazimo sami sebe, tražimo mamicu i taticu.

Uzmite život u svoje ruke i recite da je dosta zbunjenosti. Odlučite da zbunjenost više ne bude izgovor za život. Najveća korist koju imamo od zbunjenosti je izbegavanje svega i stvaranje iluzije da smo prezaposleni pa nam zato ne treba još neka odgovornost. Povlačimo se u svoju sobicu gde se sklupčamo i budemo žrtvica. Izbegavamo istinu, promenu, suočavanje sa strahovima, rizike, konflikte, da ne razočaramo nekoga itd.

Podelite parče papira na dva dela. Levo napišite šta vas zbunjuje, a desno šta biste morali da niste zbunjeni. Odgovorite na ova pitanja i ne dozvolite da jednog dana postanete matora kukavica kojoj je život prošao u zbunjenosti. Umesto toga, učinite da se drugi ponose vama.

Ukoliko imate želju raditi razne psihološke zadatke poput ovog, predlažem da preuzmete tekstualne sesije za lični rast.